Čak i ako ne volite nešto posebno bundevu, da li bi mogli da odolite ovom rižotou sa bundevom i hrskavom slanicom? Budite sigurni da će u ove hladne dane da vas fino zagreje i razbudi vam sva čula. Pogledajte te boje, a miris i ukus da ne pominjem.
Rižoto od bundeve možete da pravite sa raznim vrstama bundeva: muskatnom, kaboča, hokaido, buttercap, koju sam koristila za ovaj rižoto, itd. O vrstame bundeva i njihovoj pripremi možete da saznate ovde. Postoji nekoliko pristupa spremanju ovog rižota sa bundevom, a tu mislim pre svega na obradu bundeve. Često se koristi pire od bundeve, ili se ona izdinsta pre nego što joj se doda pirinač, ali meni je najlepše kada se bundeva prethodno ispeče u rerni. Tokom pečenja bundeva dobije poseban ukus, i ne raspadne se skroz tokom kuvanja sa pirinčem, pa ostane po koji ceo komadić, što se meni veoma dopada.
Dodatak slaninice je bio pun pogodak, što zbog ukusa, što zbog fine hrskave teksture. Bundeva voli kada joj dodate i nešto kiselo, to može da bude sok od limuna ili balzamiko sirće. Takođe, lepo bi bilo i kad bi joj se dodali i proprženi listiće žalfije.
350 g bundeve, ispečene i iseckane na manje komade
1 kašika maslinovog ulja
60 g slanine, iseckane na sitne komade
1 veći čen belog luka, izgnječen
4 mlada luka, ili 1 običan manji luk, sitno iseckan
350 g Arborio ili kočanskog pirinča (oni su najbolji za pravljenje rižota)
1200 ml pileće supe
10-15 končića šafrana, opciono
2 kašike limunovog soka
1 kašika putera
40g parmezana, sveže izrendanog
So i biber prema ukusu
za služenje: komadići pržene slanine, narendan parmezan i peršun, ili lišće korijandera
priprema:
U rerni, koju ste prethodno zagrejali na 200C (400F) ispecite bundevu koju ste isekli na kriške, oko 30 minuta. Kad se prohladi isecite bundevu na manje kocke.
Pripremite sve sastojke unapred: iseckajte slaninu, luk, izrendajte parmezan, zagrejte supu do vrenja, onda je kuvajte na vrlo tihoj vatri dok kuvate rižoto. U malo činiji sipajte kutlaču vrele supe i u to stavite končiće šafrana.
U većem dubljem tiganju zagrejte maslinovo ulje, dodajte iseckanu slaninu, i pržite je na srednje jakoj vatri dok ne postane hrskava. Stavite i zgnječen čen belog luka, mešajte ga sa masnoćom da poprimi njegov miris, a onda ga izbacite. Kad je slanina postala hrskava, izvadite je iz tiganja, nju ćete posle dodati prilikom služenja rižota.
Dodajte iseckan mladi ili crni luk i pržite ga dok ne postane staklast, 2-3 minuta. Zatim stavite pirinač i sve mešajte drvenom varjačom da ga pokrijete masnoćom, oko 1-2 minuta. Zatim dodajte komade ispečene bundeve, pržite ih 1-2 minuta uz mešanje. Zatim dodajte veliku kutlaču supe, kuvajte sve uz mešanje i kad tečnost ispari dodajte novu kutlaču supe. Morate da budete sve vreme uz šporet dok se rižoto kuva, mešajte ga da se ne zalepi za dno, i svaki put kad ponestane tečnosti u njemu, dodajte po jednu kutlaču supe. Tokom kuvanja dodajte supu sa šafranom. Kuvajte uz stalno mešanje oko 20 minuta, najbolje je da probate pirinač da bi utvrdili da li je gotov. On bi trebao da bude al dente, ni prekuvan ali ni tvrd. Ukoliko ponestane supe, dodajte vrelu vodu. Takođe, rižoto ne sme da bude ni previše tečan, a ni gust, više kremast. Dodajte so i biber prema ukusu, imajte na umu da je pileća supa slana, kao i slanina i parmezan. Sklonite rižoto sa vatre i onda na kraju umešajte puter, sok od limuna i izrendan parmezan.
Služite jelo odmah zajedno sa hrskavom slanicom, naredanim parmezanom i iseckanim peršunom ili lišćem korijandera.
Danas je finalna utakmica školskog fudbalskog tima mog sina, pa je dobar povod da vam isprčam kako je to biti soccer mom u Americi. A moj staž nije mali, ima tačno deset godina otkako je moj tada petogodišnji sin krenuo na fudbal. Da budem iskrena “kuvao” se ovaj tekst u meni već dosta dugo, fudbal je samo šlagvort za priču o tome koliko su današnji roditelje rastrzani raznoraznim angažovanjem oko vannastavnih aktivnosti svoje dece. U neku ruku ovaj tekst je mali lament nad sudbinom moje generacije koja je toliko drugačija u odnosu na naše roditelje. Zaista je neobjašnjivo da je moja generacija odrastala uz roditelje koji su nam dali punu slobodu i nisu se nešto “cimali” oko nas, dok su današnji roditelji potpuno investirani u svaki aspekt života svoje dece. Pokušavala sam mnogo puta da nađem razlog ovog fenomena, i mislim da sam blizu objašnjenja.
Ovakvo roditeljstvo je vrlo tipično za Ameriku, koja ima svoje specifičnosti, ali vidim da se ovaj pristup proširio i na druge delove sveta, pa i u Srbiji, tako da verujem da će se puno roditelja pronaći u njemu.
Mame na sve spremne
U Americi soccer mom je izraz koji je primenjiv ne samo za mame čija deca treniraju fudbal, već na sve mame koje su vrlo angažovane oko vannastavih aktivnosti svoje dece, bilo da treniraju neki sport, ili sviraju instrument, idu na časove baleta i plesa, itd. Da, uglavnom su mame te koje se više angažuju oko dece u odnosu na tate, i ima više razloga za to, ali glavni je da se ovdašnje žene za sve pitaju, one imaju punu kontrolu i diktiraju trendove. Nije da tate ne brinu o svojoj deci, ali kad su u pitanju ovakve stvari njihov uticaj i moć su zanemarljivi, plus moraju da rade.
Izraz soccer mom ima pomalo i pogrdno značenje, naročito među gradskom ekipom, koja voli da malo sa visine gleda na život porodičnih ljudi koji su izabrali da žive u predgrađu, gde je dosta bezbednije i pristupačnije za porodice, a i bolje su škole. Ali, primetila sam i da te urbane mame, negde u dubini duše, čeznu da budu i one deo svega toga. Život u predgrađu je vrlo izolovan i ne možete nikuda bez kola. E, sad ja živim u gradu, pa opet moram da vozim u predgrađe, gde su treninzi i utakmice, pa i srednja škola mog sina. Malo je teško objasniti to našim ljudima, jer kod nas je sasvim drugačija situacija.
Glavni zadatak soccer mom je pre svega da razvozi svoju decu, i kako je ovde sve prilično udaljeno, to znači da se ogromno vreme troši u prevozu. Za razliku od Evrope u Americi je javni prevoz loš, a i drugačije su organizovana naselja, pa ga retko ko koristi. I nisu samo treninzi i časovi u pitanju, već nekada mora da se putuje i u druge države na turnire i takmičenja. Da ne pominjem da nije lako za neke ljude i finansijski to da isprate, jer mora da se plati i prevoz i hotelski smeštaj. Opet, imali smo tako par puta lepa porodična putovanja, recimo u Atlantic City, Virginia Beach i Williamsburg.
Takođe, u timovima osnovne škole često su i sami roditelji treneri i asistenti. Postoji i pozicija timskog menadžera, koju opet roditelji obavljaju, a vezana je za organizaciju utakmica, komunikaciju sa roditeljima, itd. Pored svega toga mame često preuzimaju brigu da posle utakmica deca dobiju neki snek i piće. Mi smo to radili prošle godine, ali ne i ove, i mislim da je to preterano.
Soccer / Fudbal
Fudbal je sport američke srednje klase. Tek pre 2-3 decenije postao je popularan, ali pre svega kao sport za školsku decu. I dalje se slabo prati, iako se pomalo i to menja. Ko zna možda će sa Svetskim prvenstvom u fudbalu, koji će se održati u Americi 2026, stvari promeniti. Zanimljivo je da i pored toga što ga toliko dece trenira, i dalje je njihov nacionalni fudbalski tim bez nekog značajnog uspeha. Fudbal je najpopularniji sport ne samo među dečacima već i devojčicama. Ne mogu da izdržim da dodam da nisam neki ljubitelj ideje da mi ćerka trenira fubal, ima toliko lepših sportova za devojčice. To govorim kao neko ko je itekako igrao fudbal sa mlađim bratom.
U američkim školama sport je veoma važan, i tu se često započinju sportske karijere. Međutim, za neko ozbiljnije bavljenje sportom često morate dete da upišete u neki klub, i to nije jeftino. Nije retko da deca treniraju isti sport u školi i u klubu. Nekad treniraju i različite sportove. Da bi recimo ušli u dobar srednjoškolski tim često morate ne samo da budete talentovani, već i da dugo trenirate sport da bi došli do visokog nivoa umeća. Pre početka školske godine se pravi selekcija za učešće u školskim timovima, i mogu vam reći da je za fudbal velika konkurencija, jer je to najčešće najpopularniji sport. I što je veća škola, to je teže ući u tim. Obično postoje tri tima – junior, junior varsity i varsity. Ovaj poslednji je najbolji, tu su i najstariji đaci, i utakmice tog tima privlače najviše pažnje. Moj sin je u srednjem timu, i nada se da će sledeće godine ući u najbolji, a ako ne uđe, završio je karijeru. Zato smo morli da ga upišemo i u klub gde će trenirati i igrati utakmice pošto se fudbalska sezona u školi završi; ona traje od kraja avgusta do novembra. A ja sam se taman ponadala da smo sa time završili.
Dok traje sezona moj sin ima treninge svakog dana posle škole, i dva puta tokom radne sedmice ima utakmice. Sa druge strane u klubu ima utakmice vikendom. To je prilično iscrpljujući tempo. Utakmice igraju sa drugim lokalnim privatnim školama, i tu postoje različite divizije, opet od najslabije do najjače. Školski tim mog sina igra u najjačoj, i tu postoji tradicionalni rivaliteti; finalne utakmice najboljih timova dve suparničke škole se čak televizijski prenose. Ono što sam primetila je da sve škole imaju izuzetne terene, što možete da vidite na slikama. Nažalost, retko koja ima travnati teren, jer su sada popularne neke plastične podloge sa kojih mi sin dovlači u kopačkama sitne crne kuglice.
Na tribinama
Sa tribina roditelji i uža familija posmatraju svoju čeljad kako trče sa jednog na drugi kraj terena. Sve vreme šalju korisne savete praćene izrazima – Hassle! Pressure! Tu su još razni uzvuci i povremeni aplauzi. I da, sudije su uvek krive, ali nema fizičkog obračunavanja sa njima. Atmosfera sa tribina ume da bude vrlo interesantna, jer nekada se dešava da čujete roditelje kako dovikuju na svom maternjem jeziku, kako drugačije kad adrenalin radi, pa onda pored engleskog može da se čuje španski, mađarski, nemački, pa i srpski jezik. Moj muž, inače vrlo sofisticaran čovek, kad prati fudbal pretvara se u sasvim drugu osobu, ne mogu da ga prepoznam, i ja to tumačim kao urođeni instikt skriven u svakom muškarcu. Kako mu je sin jednom rekao da ga to uznemirava, prestao je.
Što je fudbalski tim bolji i “ozbiljniji”, tu je manje zabave i veći je pritisak. Zato i izbegavam da gledam utakmice, jer kad vidim ta stegnuta lica roditelja, kao da je u pitanju profesionalni meč, ne osećam se dobro. Tu je i briga da li će dete da sedi na klupi, da li će da igra dobro, ili, ne daj Bože, promaši nešto. Sećam se kako je jednom sin promašio poslednji penal, pa su izgubili finalnu utakmicu na turniru, tada da smo gledali da što pre zbrišemo sa terena. Opet, dešavalo se i da sin dan pobednički go u finalu. Sve je to deo sporta.
A Amerikanci vole da od svega da prave šou, pa i kad je u pitanju amaterski sport, tako da nije retkost da se utakmice snimaju, izvlače highlights, prave statistike, i tim redom. Moram da napomenem da smo muž i ja odoleli pritisku i nikada nismo kupili stolice na rasklapanje, da na njima sedimo dok gledamo utakmice. A sedalice sa naslonom, koje se koriste na tribinama, neću ni da pominjem. Naravno svi nose stvari sa imenom i logom tima, osim nas.
Ima jedna vrlo uznemiravajuća stvar a to je da roditelji umeju da se previše investiraju u sportske aktivnosti svoje dece, pa to postane deo njihovog identita, i onda se dešavaju razočarenja i nesporazumi. Nikada neću zaboraviti kada je jednom neki tata poslao email u tri sata ujutru trenerima, a i ostale roditelje je uključio, gde im je svašta rekao razočaran što mu sina nisu stavili u bolji tim.
Moram da priznam da nisam sve vreme bila uključena u sportsku karijeru svog sina, mog muža to više interesuje, plus imam i ćerku koju takođe razvozim po aktivnostima. Ipak, poslednjih 2-3 nedelje sam počela da idem na utakmice, i to samo zato što mi je sin pomenuo da ga često pitaju drugari iz tima zašto njegovi roditelji ne dolaze da ga gledaju. Proradio je kod mene mali osećaj krivice. U duhu gentle parentinga, šalim se, slala sam mu poruke – dolazim, hoću da daš go, da džabe ne dolazim. I on je mukica davao golove, ali ja sam tri puta za redom kasnila zbog drugih obaveza, i tako sam svaki go propustila. Tek i četvrtog puta sam uspela. Onda sam pomislila da donosim timu i sinu sreću, pa sam redovno dolazila do kraja sezone. I mogu vam reći da je lepo videti dečake koji poseduju talenat i umeće, koji ne jure loptu samo, već koriste mozak, imaju strategiju, dobro driblaju, i izdržljivi su. Ja sam inače odrasla uz tatu i brata, koji su bili dobri u fudbalu i koji su ga fanatično pratili, pa našto i znam o njemu. Da, moj sin igra na poziciji attacking midfielder, dakle u veznom redu.
Talenat
Veliki talenat je nešto tako retko i slučajno, i veliki rad, želja i trud nisu presudni, kako mi volim sebe da ubeđujemo. Imati dete koje će jednog dana postati vrhunski sportista u nekom popularnom sportu, kao recimo Đoković, je izuzetno retko, i tu treba mnogo kockica da se slože. Treba biti realan, to je ipak samo sport. I na kraju, i kad se igra amaterski, ima tu puno toga dobrog da se nauči i deca treba da uživaju u tom iskustvu. Ja znam da se moj sin sigurno neće baviti fudbalom, ali mi je drago da se trudi i da mu je stalo do toga, da je naučio da prihvati poraz i da pobeđuje, i da bude deo tima. Obaška što je fit, i što provodi puno vremena napolju. A tu su i devojčice iz drugih škola koje u nemalom broju dolaze da ih gledaju i bodre na utakmicama, najčešće petkom uveče, to su ovde glavni sportski i društveni događaji.
Ima još jedna stvar zašto se ovde roditelji toliko investiraju u sportove svoje dece. Ako su talentovani i uspešni sportisti, mogu da dobiju punu stipendiju na univerzitetu, a to nije mala stvar jer su ovde fakulteti vrlo skupi. Puno dece iz Srbije je tako upisalo američke fakultete. Ipak, bolje je da to budu manje popularni sportovi, jer tu je manja konkurencija. Moj sin sa fudbalom nema baš puno šansi, ali moja kampanja da se priključi školskom vaterpolu timu možda urodi plodom.
Danas je popularan pristup da za uspeh postoji metod, ako se neko pridržava određenih pravila, to će da urodi plodom, pa tako deca postaju naši projekti. I ta konstantna presija da budeš savršeni roditelj, koja se non-stop servira kroz medije i društvene mreže, stvara dodatni stres, svako se plaši da uskrati detetu šansu da jednog dana bude uspešno. To tera roditelje da žrtvuju puno toga, recimo druženje sa prijateljima, izlaske, bavljenje hobijima, odmor i relaksaciju, zarad nekog cilja koji nije baš izvestan.
Blago našim roditeljima
Ne mogu da kažem da mi je nije lepo da učestvujem u stvarima koja moja deca vole, ipak to je previše angažovanja, i plašim se da buduće generacije neće hteti da imaju decu zbog toga. I roditelji imaju dušu, trebalo bi da imaju neko vreme za sebe, a ne da non-stop opslužuju decu. Naša deca treba da imaju svoj svet, da budu nezavisna, ne moraju stalno da idu od jedne do druge aktivnosti, neka se sama zabavljaju. Sećate se kako bi naši roditelji došli sa posla, pa bi ručali i imali dremku, i nije smeo niko da ih uznemirava, e, to je bio život! Na kraju, iako se naši roditelji nisu previše bavili nama, meni je detinjstvo bilo lepo, i nikad ga ne bih menjala za ovo današnje. Nešto vrlo važno je izgubljeno, iako smo preplavljeni stvarima i mogućnostima o kojima smo tada mogli samo da sanjamo.
Ali, svet se menja, sada je neko drugo vreme, i to sa mnogo više izazova. Važne institucije ne funkionišu kao nekada (mislim na škole, bezbednost i postojanje jakih veza unutar zajednice), tako da je na roditeljima da preuzmu svu brigu oko dece. Takođe, mislim da mnogi roditelji razmišljaju, bolje da se dete bavi nečim nego da sve vreme bulji u telefon, i visi na igricama. Pošto su i ostala deca na aktivnostima, ne može da se tek tako druži sa njima u slobodno vreme. Dalje, deca su danas fizički dosta neaktivna, nema tog spontanog igranja, tako da je roditeljima važno da ona idu na neki sport. Čak i kad postoji entuzijazam kod roditelja da plivaju mimo glavnog toka, nije lako. Recimo, ja sam jednom kupila svojoj ćerci lastiš (za mene nema lepše igre od toga), i učila sam je kako se on igra, sećate se matematike, trougla i sl, i iako joj je u početku bilo interesantno, izgubila je interesovanje jer se druga deca ne igraju lastiša.
Jednom prilikom smo bili gosti kod roditelja jednog našeg fudbalskog reprezentativca sa uspešnom karijerom. Pitali smo ih u čemu je tajna, da li su se puno angažovali oko njega,i kako je to nekada izgledalo. Tata je rekao da je sin sam išao na treninge, on nije imao vremena da ga gleda na utakmicama, morao je da radi, drugačija su to bila vremena, ali za svaki go bi mu dao po 50 evra.
Na kraju, sinovljev tim je izgubio u finalu. Inače su taj tim skoro pobedili u poslednjoj sekundi. Dobro su završili, kako su kilavo počeli sezonu. Ništa strašno, idemo dalje!
Ako volite pudinge, i uopšte kremaste poslastice, evo jednog originalnog dezerte koji se lako sprema. I veoma prija. Možete da ga spremate sa bilo kojom bundevom, ja sam koristila vrstu koja se zove buttercup. Preporučila bih vam da radije sami ispečete bundevu i da to koristite umesto pirea od bundeve iz konzerve.
Ja sam ovaj puding spremala sa kokosovim mlekom, ali vi možete da koristiti obično kravlje mleko. Takođe, koristila sam javorov sirup umesto šećera, i ima razlike. Nemojte da izostavite začine, oni daju fini miris i ukus pudingu.
750 ml mleka od kokosa (zamena za kravlje mleko), ili obično kravlje mleko
350 g pirea od bundeve, ovde možete da vidite kako se pravi
2 kašičice mešavine začina za pitu od bundeve – pumpkin pie spice (đumbir u prahu, cimet, karanfilić i muskatni oraščić)
¼ kašičice soli
100g šećera, ili 4 kašike javorovog sirupa
2 kašike gustina
3 žumanceta, ulupana
1 kašičica ekstrakta vanile
70-90 g putera
Priprema:
Zagrejte 2/3 kokosovog mleka na srednje jakoj vatri dodavši mu pire od bundeve, mešavinu začina, so i šećer, odnosno javorov sirup. Mešajte sadržaj dok ne dobijete ujednačenu smesu. U drugoj posudi u 1/3 mleka umešajte gustin i umućena žumanca, sve dobro promešajte da ne ostanu grudvice.
Kad mleko počne da ključa, smanjite temperaturu, i postepeno, u tankom mlazu dodavajte smesu sa gustinom i žumancima uz stalno mešanje. Kad se se smesa dovoljno zgusnula, sklonite šerpicu sa vatre, i umešajte ekstrakt od vanile i puter koji ste iseckali na manje komadiće. Sipajte puding u činijice dok je još vruć. Služite ga toplog ili rashlađenog. Možete da mu dodate neki džem, recimo od brusnica, kao na slici.
Jesen u delu Amerike gde živim je zaista nešto posebno. Iako ume da bude sveže, retko kad je oblačno, i kišnih dana ima vrlo malo. Dani su obično vedri i sunčani, i svetlost je skoro zlatna. Magiji najviše doprinose krošnje drveća čije boje varijaju od žute, narandžaste, pa sve do crvene, i kada su okupane suncem, tada bukvalno isijavaju. Nekada kada vozim nekim manjim putem duž kojeg raste drveće, dah mi više puta zastane od krajolika ispunjenog predivnim bojama i svetlošću. I onda poželim da iste te boje imam i u tanjiru. I ima li boljeg izbora od bundeve? Moja strast prema potaž čorbama od bundeve (tikve) je ogromna, trenutno ne mogu da zamislim prijatniju hranu. Na blogu ne manjka recepata za ove čorbe, ali nije loše da se doda još jedna, ovog puta od kaboča bundeve, i to sa kokosovim mlekom. Već sam ranije otkrila sjajnu kombinaciju bundeve i kokosa praveći ovaj kari od bundeve, i mogu vam reći da to proizvodi neverovatno lep miris i ukus.
Kaboča je tikva poreklom iz Japana. Uglavnom je zelene boje, ali može da bude i narandžaste. Ima fino meso, orašatog i slatkog ukusa, koje je zahvalno za pravljenje raznih jela. Dosta podseća na sladak krompir.
Ispod recepta je priča o najstarijoj vili u Americi u kojoj sam skoro boravila. To je još jedna stvar koju volim da radim u jesen – da obilazim istorijska zdanja.
Ako volite slične čorbe od bundeve (tikve) probajte i ove:
1 konzerva kokosovog mleka ili krema (nemojte da koristite zamenu za kravljen mleko, već kokosovo mleko iz konzerve koje je mnogo masnije)
Sok od limete ili limuna
za služenje: listovi korijandera, i listići kokosa
priprema:
Isecite tikvu na pola i kašikom je očistite od semenki. Zatim je isecite na male kriške, oljuštite koru, pa je isecite na manje komade.
Zagrejte ulje u šerpi na srednje jakoj vatri i u njemu propržite luk, oko 4 minuta. Zatim dodajte začine, đumbir i beli luk i posle pola minuta dodajte iseckanu bundevu. Dodajte soli i bibera. Pržite bundevu oko 20 minuta uz mešanje, dok sasvim ne odmekne.
Dodajte supu ili vodu i kuvajte sve dok ona ne počne da vri, pa smanjite temperaturu, i dodajte kokosovo mleko. Promešajte sve, isključite vatru, i ručnim blenderom sve izblendajte. Na kraju proverite ukus, dodajte sok od limete ili limuna, i ponovo zagrejte čorbu.
Služite čorbu dok je još vruća, uz iseckano lišće korijandera i listiće kokosa, ili već neki drugi prilog.
Šetnja najstarijom vilom u Americi (Hampton)
Vila u Hemptonu je u vreme kada je izgrađena, 1790. godine, bila najveće zdanje u Americi. U to vreme SAD je tek bila stekla nezavisnost od Britanije, i ovakve luksuzne vile su bile novina. Vila je samo jedan deo ogromnog imanja na kome su se nalazile brojne pomoćne zgrade, u nekima su živeli robovi i posluga, pa štale, mlekara, sušara, magacini, veliki ukrasni vrt, porodično groblje, staklenik u kome su gajene pomorandže, kao i jama u kojoj je čuvan led. Kada se šetate njime imate osećaj kao da ste u vremeplovu. Priroda je prelepa, i čak možete da ugledate srne koje se tako bezbrižno šetaju imanjem.
Slična zdanja sam videla kada sam išla u posetu Montičelu (imanje Tomasa Džefersona), Maunt Vernonu (posed Džorža Vašingtona), i u Vilijamsburgu. Sva tri mesta se nalaze u Virdžiniji.
Vila, iliti mansion, je sagrađena u džordžijanskom stilu, kojeg karakteristiš izrazita simetričnost. U prizemlju je veliko predvorje, trpezarija i saloni, kao i kuhinja, a na spratu su spavaće sobe. Kuhinju sam videla u prošloj poseti, vrlo je svedena i rustična, i ima nekoliko ognjišta.
Porodice Ridžli je posedovala ovo imanje sve do 40-ih godina prošlog veka. Tadašnji nasledenici više nisu mogli da održavaju imanje i vilu, pa su je prodali. U jednom trenutku su čak morali da prodaju i sliku koja se nalazila u predvorju, Dama sa harfom, poznatog američkog slikara Thomasa Sullya. U kući je kopija, a originalna slika se nalazi u Nacionalnoj galeriju u Vašingtonu. Na slici se nalazi jedna od važnijih vlasnica ovog imanja, Eliza, koja je unela dosta značajnih novina u izgled kuće i poseda.
Pre par decenija je urađena detaljna restauracija vile, tako da može da se vidi kako je originalno izgledao enterijer, svaki salon je uređen u različitom stilu, tako da je dat lep prikaz promene stilova tokom vremena. Na početku možete da vidite sobe uređene u strožijem američkom ampir stilu, a posle njih salone u raskošnom viktorijanskom stilu. U prošlom veku ovde je bio smešten popularni restoran, ali su ga zatvorili.
Kao što vidite u trpezariji je sto postavljen, samo mu fale gosti. Hrana je naravno plastična.
Vlasnici imanja su često putovali po Evropi odakle su donosili interesantne predmete, a i odatle su nabavljali nameštaj, tapete i tepihe. Neki komada nameštaja su posebno vredni.
Ridžli porodica je u neku ruku bila američka aristorkatija. Jedan od naslednika je bio i guverner Merilenda. Ova kuća je primala poznate goste, između ostalog američkog predsednika Teda Ruzvelta.
Razgledanje vile je bilo zanimljivo iskustvo, iako mi je to bio drugi put, ali malko ga je pokvarila vodičica ture, naporna i pristrasna žena, koja nije mogla da sakrije prezir prema vlasnicima ovog zdanja. Ocrnila ih je na najgori način, iako ih nikada nije upoznala. Ta porodica je bila nekada bogata i imućna, i imali su puno robova koji su radili za njih, ali to je bilo neko drugo vreme sa drugačijim moralnim kodom. Srećom danas više nije tako, i ko zna koliko ljudi u Americi danas mogu sebi da priušte sličan luksuz. Ipak, ostavili su nešto lepo iza sebe, da nije tako, ne bi to bilo dragoceno istorijsko zdanje koje posećuje veliki broj ljudi.
Ovo je jedan od zdravijih kolača koje sam pravila tako da možete da ga jedete bez griže savesti. Uz to je vrlo prijatnog i osvežavajućeg ukusa, sa jedne strane imate topao i sladak ukus kokosovog brašna, a sa druge kiseo i aromatičan ukus brusnica. Pošto ovih dana svežih brusnica ima u izobilju, i pošto sam u njima našla prilično dobru zamenu za višanje, često ih koristim u kolačima. Vi možete da koristite i one zamrznute. Uz to imaju divnu crvenu boju, i vrlo su zdrave.
Ipak, kao i svakom voćnom kolaču možete da mu dodate razno voće, pored brusnica, višanje i borovnice su dobar izbor. Umesto šećera stavila sam javorov sirup, i to tek 4 kašike, i kolač je taman bio dovoljno sladak. To je verovatno i zbog kokosovog brašna, koji ima sladak i topao ukus. Naravno da možete da koristite šećer umesto sirupa, ali on mu daje karakterističan ukus.
Mislim da ću ove jeseni i zime da na blogu forsiram zdravije poslastice sa raznim interesantnim sastojcima kojima dobar ukus i slatkoća neće nedostajati. To mi je postao zanimljiv izazov.
Ako volite kolače sa bademovim brašnom, probajte je i:
200g brašna od badema (samleven oguljeni badem, ovde pogledajte kako da ga sami napravite)
100g kokosovog brašna
50g pšeničnog brašna
Prstohvat soli
1 1/2 kašičica praška za pecivo
4 jajeta
150g otopljenog putera
4-6 kašike javorovog sirupa
2 kašičice ekstrakta vanile
200g svežih ili zamrznutih brusnica (višanja ili borovnica)
za posip: šećer u prahu
priprema:
Zagrejte rernu na 175C (350F). Obložite izduženi pleh papirom za pečenje.
U jednoj posudi pomešajte sva tri brašna, so i prašak za pecivo. U drugoj posudi mikserom umutite jaja i postepeno im dodavajte otopljeni puter i javorov sirup. Dodajte ekstrakt vanile i pomešano brašno, sve dobro promešajte. Na kraju umešajte u testo 3/4 brusnica. Stavite smesu u pleh i po površini testa poređajte preostale brusnice, da se lepo vide.
Pecite kolač 40-45 minuta. Pošto ste ga izvadili iz rerne ostavite ga neko vreme u plehu, a zatim izvadite. Kad se kolač prohladio, pospite ga šećerom u prahu, isecite ga i služite. Što se tiče čuvanja, neće vam dugo trajati.
Pre nekog vremena muž se setio poslastice koju mu je baba spremala. Ona je bila Sremica, i umela je da pravi odlične đakonije od testa. Dok mi je opisivao kako je ona pravila ovo pecivo, da ne pominjem intrigantni naziv, meni je to odmah zagolicalo maštu. Pomislila sam u sebi, to mu dođe kao neko domaće lisnato testo. Inače, ja sam zamišljala da se testo obavija oko kočanki, mislila sam da se u Sremu to naziva kukuruzovina, ali u pitanju je stablo kukuruza. Umesto toga nabavila sam metalne valjkaste modle koje se koriste za pravljenje italijanskih kanola. Falio mi je još recept, i dobila sam ga od Dijane @istorija&gastronomija, koju sam opet pronašla na Twitteru iliti X-u. Vrlo sam joj zahvalna, dobar je recept. I pošto sam sve nabavila, rešila sam da kolačom na kukuruzovini iznenadim muža za rođendan.
I zaista se prijatno iznenadio, malo je poredio moje pecivo sa onim od njegove babe, on je veoma detaljan i analitičan čovek, i rekao je da ima malih razlika, ali veoma je zadovoljan rezultatom.Po mišljenju mog muža najlepši deo je hrskava korica sa karamelizovanim šećerom.
Mene ovo pecivo podseća na rol viršle, krem ili šaum rolne, ali u pitanju je sasvim drugačije testo; liči malčice na lisnato testo, ali nije isto. Moj muž je insistirao da ga ne punim ničim, ali te šupljine bi sigurno bile sjajne ispunjene šlagom i servirane uz jagode ili slično voće. Ili, zamislite ovo pecivo punjeno poslatičarskim kremom, ili još bolje musom od limuna. Ja bih to rado jela u poslastičarnici. Ipak, jede se prazno, i možete i da ga isečete na pola pa da ga namažete puterom i džemom.
Kolač na kukuruzovini je izgleda nastao gde se susreću orijentalni i uticaji iz Cantralne Evrope, najverovatnije u Vojvodini. Testo, koje je obogaćenom mlekom i puterom, se pravi kao za burek ili štrudlu od jabuka, dakle kore se razvlače, i to doprinosi slojevitoj teksturi peciva. Inače, postoji vrlo slično mađarsko pecivo, Kürtőskalács, ali tu nema razvlačenja testa, a i malo drugačije izgleda, ima bogatiji posip, i peče se rotiranjem na roštilju. Često se prodaje na vašarima. U Americi se ovo pecivo zove Chimney Cake.
(Zaljubljena u vinil)
Dok mog muža ovo pecivo vezuje za sećanje na njegovu babu, meni je asocijacija na gramofon i ploče, jer dok sam pravila ovo testo sve vreme sam slušala muziku sa gramofonskih ploča. Poklonila sam mužu gramofon i ploče za rođendan ne sluteći da će to da nas oboje preplavi neverovatnim uzbuđenjem. Možda zato što danas muzika nije opipljiva, a ploče jesu, da ne pominjem omote ploča koja mogu da budu prava umetnička dela. Plus razni detalji kao što su reči pesama zapisane od strana autora, fotografije, itd. I nekako to fizičko angažovanje, vađenje ploča iz omota i stavljanje na gramofon, te tera da posvetiš punu pažnju muzici, to nije samo neki zvuk u pozadini. Da ne pominjem legendarne albume i muzičare koje je najbolje slušati na ovaj način. Možda me sve to podseća na detinjstvo, kada su se još uvek slušale ploče. I dalje se vrlo dobro sećam kako su izgledali mnogobrojni albumi koji su posedovali moji roditelji, ko zna u kakvom su sada stanju.
Hoću da pomenem i posebno iskustvo koje sam imala prilikom odlaska u radnju sa pločama, nedaleko od mene. Morala sam prvo da se najavim telefonom. Radnja je mala, smeštena je u podrumu, prepuna je gramofonskih ploča, ali nija zagušljiva. Prodavac je vrlo ljubazan i prijatan, strpljivo “kopa” po pločama nebili našao ono što tražim. Ah, kako je lepo prolaziti kroz albume raznih žanrova, toliko poznatih i legendarnih muzičara. Ta radnja mi je izgledala kao neki hram, naravno da sam morala da je ubrzo ponovo posetim. U međuvremenu sam bila u još jednoj prodavnici ploča u komšiluku, mnogo većoj i bučnijoj, gde se prodaju i nova izdanja. Da, i dalje se prave ploče.
Tako da ako hoćete da sebi učinite zanimljivu jesen i zimu, onda se bacite na slušanje gramofonskih ploča. Možete u mraku da slušate omiljenu muziku ušuškani u ćebe dok pijete čaj i grickate neko lepo pecivo kao što je ovo.
A gramofon je baš lep, ima taj mid-century dizajn, sjajno se uklopio u nameštaj. Ali nije kao oni stari, ovaj ima novotarije današnjeg doba. Nije me mrzelo da napravim par fotografija inspirasanih albumima sa kraja sedamdestih godina prošlog veka. Mislim da sam izabrala pravu haljinu za to:)
Kolač na kukuruzovini
Ovaj video će vam pomoći da bolje razumete rad sa testom.
sastojci:
1 kg brašna
Prstohvat soli
300ml mleka
200ml vode
14g (4 1/2 kašičice tj. 2 kesice) suvog kvasca, ili 1 kocka svežeg kvasca
1 kašika šećera
2 jajeta
3 kašike otopljenog putera ili masti
za posip:
4 kašike otopljenog putera
4 kašike šećera
1 kašičica cimeta, opciono
za premaz: 2 kašike otopljenog putera
+ 2-3 kašike šećera za posip peciva
priprema:
Dodajte brašnu soli. U manjoj posudi zagrejte vodu i mleko, pa tome dodajte šećer i kvasac. Sve promešajte i pustite kvasac da počne da radi. Tome dodajte jaja i otopljen puter, i sve dobro promešajte. Tu smesu dodajte brašnu i mešajte sve ručno ili mikserom za testo. Trebaće vam nekih 15 minuta dok ne dobijete glatko i mekano testo.
Podelite testo na dve jednaka dela i oblikujte ih u jufke. Na stolu koji ste prekrili stolnjakom i posuli sa malo brašna stavite jufke i razvucite ih oklagijom u krug veličine srednje pice. Pokrijte ih plastičnom folijom i čekajte 45 minuta da se testo opusti.
Zagrejte rernu na 180C (355F). Pripremite dva velika plitka pleha. Obložite ih papirom za pečenje.
Uzmite jedno testo i počnite da ga rastežete, najpre ručnim zglobovima kao kad rastežete picu, a zatim spustite testo i vucite ga sa svih strana. Verovatno ćete par puta ići oko stola. Manje rupe su ok. Trebalo bi da dobijete vrlo tanko testo u obliku velikog pravougaonika.
Pređite preko vučenog testa otopljenim puterom koristeći kuhinjsku četku. Pa sve pospite sa oko 2 kašike šećera.
Povlačite jedan kraj stolnjaka na gore, gde je duža stranica testa, dok se ne zarola do pola, pa onda povucite stoljnjak sa suprotne strane dok se i druga polovina ne zarola. Najbolje na ovom videu da vidite kako to izgleda. Odvojte polovine nožem, i sad svaki komad zarolanog testa malo istežite rukama. Tako istanjeno će se lakše obavijati oko valjkastih kalupa. Zategnite testo dok njime idete oko modli, i na kraju ga makazama isecite, i kraj zakačite tako da ide na dole. Poređajte testo po plehu, napravite prostor jer će ono tokom pečenja da naraste.
Namažite celu površinu testa otopljenim puterom i pospite ga šećerom sa svih strana. Pecite pecivo oko 30 minuta, dok se ne zarumeni. Za to vreme razvucite drugi komad testa i ponovite sve korake.
Služite pecivo dok je još toplo. Možete da ga napunite šlagom, poslastičarskim kremom, musom od limuna , ili ga presecite na pola pa preko njega stavite puter i džem.
Ako vam preostane peciva, slobodno ga zamrznite. Pre služenja zagrejte ga u tosteru-rernici.
Prošli vikend je prošao u znaku rođendana mog muža. Između ostalog spremila sam mu ovu tortu. Moram da priznam da me je oduvek fascinirala Doboš torta, pre svega zbog njene dekoracije. Pločice od karamela boje ambera, na kojima se prelama svetlost, stvaraju fantastičan efekat. Ono što je takođe osobeno za ovu tortu su tanke kore patišpanja, kojih obično ima 6, pa i više. Krem je klasičan – žumanca i šećer kuvani na pari se sjedine sa čokoladom i onda se sve to ulupa sa puterom, baš kao krem za Reform i Grilijaš tortu.
Najveći izazov mi je bio pravljenje karamel pločica, tek iz četvrtog puta sam uspela da ih dobro napravim, ali vredelo je. Često se karamel izlije po kori pa se onda iseče na pločice, ali meni se ovako više dopada.
Inače, iz nekog razloga Doboš torta se primila u Americi, ali se nešto drugačije pravi, i zove se the Doberge torte. Vrlo je popularna u Nju Orleansu.
Doboš torta
sastojciza 6 kora
6 krupnija jaja, na sobnoj temperaturi, odvojte žumanca od belanaca
6 kašika šećera
6 kašika brašna
Prstohvat soli
za fil:
6 žumanca
1 jaje
150g šećera
220g čokolade (60% kakaa), iseckane na komadiće
1 kašičica vanile
280g putera, na sobnoj temperaturi
za dekoraciju:
100g lešnika, tostiranih i sitno iseckanih + 15 celih lešnika
200g šećera
2 kašike vode
priprema:
Zagrejte rernu na 175C (350F). Pripremite dva kružna pleha, prečnika 23 cm, kojima se odvaja ivica. Isecite 6 kružnih komada papira za pečenje istog prečnika. Nauljite ivicu svakog pleha pri dnu.
Umutite belanca mikserom dok ne dobijete čvrst sneg. U drugoj većoj posudi mutite žumanca sa šećerom dok ne dobijete 2-3 puta uvećanu i ujednačenu smesu. Postepeno dodavajte prosejano brašno i so i sve mešajte spatulom a ne mikserom. Zatim dodaje sneg od belanaca, i to iz više puta, i mešajte sve spatulom dok ne dobijete ujednačenu smesu. Izmerite na vagi težinu smese i podelite je na 6, jer toliko kora treba da ispečete. Pleh stavite na vagu, pa kutlačom sipajte smesu za kore, tako možete da kontrolišete meru. Smesu rasporedite po plehu na koji ste stavili papir za pečenje, kašikom ili spatulom. To ponovite sa drugim plehom, i stavite kore da se peku. Trebaće vam 7-9 minuta da se kore ispeku, najbolje da proverite da li su po ivici počele da braone. Odmah izvadite kore iz pleha, ostavite da se malo prohlade, pa skinite papir za pečenje, i stavite na rešetku da se ohlade. Opet smesu rasporedite u dva pripremljena pleha i pecite kore, i tako još jednom.
Dok se kore peku u vatrostalnoj činiji umutite žumanca, jaje i šećer žicom za mućenje. U šerpici zagrejte vodu, oko 3 prsta visine, na srednjoj temperaturi. Činiju stavite na šerpu, ali voda ne sme da dodiruje dno činije. Kuvajte žumanca i šećer na pari dok se smesa ne zgusne uz stalno mešanje. To može da potraje, računajte 12- 15 minuta. Kad se krem zgusnuo, malo ga prohladite i dodajte iseckanu čokoladu. Posle par minuta sve dobro promešajte, dodajte ekstrakt vanile i ostavite smesu da se prohladi.
Na kraju dodajte odmekao puter iseckan na komade i sve mešajte mikserom dok ne dobijete konzistentan krem koji podseća na nutelu. Pošto će krem biti dovoljno čvrst, ne treba da ga hladite već njime odmah filujte kore.
Slažite tortu tako što ćete kore i fil ređati, i na kraju pokrijte celu tortu preostalim kremom. Ivice pokrijte iseckanim lešnikom. Poređajte ravnomerno 12 lešnika po površini torte uz ivicu, oni će držati karamel pločice. Pokrijte tortu i stavite u frižider da prenoći.
Sutradan napravite karamel pločice. Stavite papir za pečenje preko radne daske. Iscrtajte na njemu krug prečnika pleha u kome ste pekli kore, pa na njega stavite ivicu pleha koju ste dole namazali uljem. I za svaki slučaj premažite papir za pečenje sa malo ulja. Pripremite spatulu, nož, ili još bolje kotur za sečenje pice. U šerpici zagrejte 200g šećera i dve kašike vode. Kuvajte smesu dok se šećer ne istopi i dobije amber boju. Odmah sipajte karamel preko papira za pečenje, ako ne doseže do ivice pleha, onda podignite sve zahvaljujući dasci i kao kad pečete palačinku pomerajte dasku tako da karamel pokrije ceo krug.
Zatim metalnom spatulom odvojte ivice karamela od ivice pleha, i uklonite obruč. Pre nego što se ohladi karamel, nauljenim nožem ili koturom podelite karamel na četiri dela, i svaki deo na na tri dela, da bi dobili 12 pločica. Možda ćete morati da pređete više puta ako se karamel nije stvrdnuo. Kad se karamel skroz ohladi, metalnom spatulom vadite pločice. Zatim ih poređajte po torti kao na slici koristeći lešnike kao postolje. Ako želite da napravite keramelizovane lešnike koje ćete staviti u sredini torte, prvo ih nataknite na drvene prutiće za ražnjiće, pa ih umačite u karamel dok se kuva u šerpici i onda ih poređajte po ivici sudopere tako da lešnici i karamel vise dok se ne ohlade. Sklonite lešnike sa prutića i stavite ih na tortu.
Služite tortu pošto malo odstoji na sobnoj temperaturi.
Ovaj kratki video može da vam pomogne u pravljenju Doboš torte.
Ovo je nastavak mog popularnog članka sa idejama za brzi ručak. Kako je vremenom broj recepata rastao, rešila sam da je vreme da ga podelim, i da napravim poseban članak sa brzim jelima bez mesa. To je kolekcija raznih jela, koje se brzo i jednostavno spremaju, hranljiva su i ukusna, i verujem da ćete neke od njih uvrstiti u svoj repertoar svakodnevnih jela.
Hiljadu puta spremljeno jelo, obično kad je frižider prazan. Uspela sam da vremenom usavršim recept za sos od paradajza, i sigurna sam da će vam se svideti.
Jedno od najbržih jela sa testeninom. Originalni kremasti sos, koji se pravi od pečenih paprika iz tegle, će vas ostaviti bez daha. To je ekspolozija najlepših ukusa.
Ispecite u rerni razno povrće, tikvice, luk, brokoli, čeri paradajz i šargarepe, a zatim pomešajte sa špagetama, i u to dodajte preliv od maslinovog ulja i limunovog soka ili paradajz sos.
Tipično američko jelo koje mi se vrlo dopada. Makarone se pomešaju sa bešamel sosom u koji je umešan izrendani čedar sir, preko se stave zapržene prezle, i to se onda ispeče u rerni. Služite jelo uz zelenu salatu.
U Americi sam naučila da za ručak može da se služi sendvič sa čorbom, i vremenom sam zavolela tu ideju. Ovo je inače omiljeni ručak mog sina.(Američki kuvar str. 74)
Sjajna italijanska salata koja može da se služi kao ceo obrok. Sprema se sa plavim patlidžanom, tikvicama, krutonima od hleba, maslinama i crvenim lukom.
Kari je jedno od onih brzih, zdravih i ukusnih jela. Tajlandski kari je meni omiljen. Pravi se sa kokosovim mlekom. Ima tako topao i prijatan ukus. Jelo služite uz kinou ili pirinač.
Nisam neki ljubitelj krompira, ali ovo jelo mi je omiljeno. Pržite ga zajedno sa paštrnakom i repom, ali i ne morate. Luk mu daje vrlo poseban ukus. Služite ga uz jaja na oko i dinstani spanać.
Kod mene u ovo vreme uvek je aktuelan lov na naše šljive, koje se ovde vrlo retko nalaze. Razlog su, naravno, knedle sa šljivama, jer one moraju da se spreme i probaju bar jednom u sezoni. U nedelju sam išla na pijac, i uspela sam da nađem divne sitne šljive, savršene za knedle, i istog dana sam ih spremila. Knedle sa šljivama sz toliko ukusne i zanimljive da sigurno pripadaju kategoriji najomiljenijih domaćih dezerta, a i bude nostalgiju. Ipak, ne doživljavaju svi knedle sa šljivama kao dezert, moj muž, poreklom iz Vojvodine, ih jede za ručak. Tako da kada sam čula pitanje moje ćerke da li jedemo knedle za ručak ili kao dezert, na trenutak mi se pitanje učinilo čudno, ali onda sam se setila odakle to dolazi.
Na pijaci
Kao što sam pomenula u nedelju sam išla na pijac, i tako mi je bilo lepo. Kad vidim toliko sveže hrane na jednom mestu, a sad je vrhunac sezone, odmah se uzbudim, i taj osećaj me posle drži ceo dan. Inače, mnogo volim tu pijacu, fotografije u Američkom kuvaru sa pričom o američkim pijacama su tamo napravljene. To je improvizovana pijaca ispod nadvožnjaka koja radi samo nedeljom. Svašta na njoj može da se nađe. Tu nalazim sveže višnje, pa pravim kolače i pite od njih. Jednom sam čak našla onu našu belu boraniju sa ljubičastim pegama. Ipak, tog dana target su bile naše crvene paprike i uspela sam da nađem količinu dovoljnu za spremanje ajvara. Da ste videli lica prodavaca dok prebiram po paprikama i izdvajam samo one crvene. Ostavila sam im narandžaste i zelene. Pošto prodaju paprike po komadu morali su da ih vade iz kese i prebrojavaju. Uspela sam na dve tezge da sakupim 3 1/2 kilograma naše crvene paprike, i za mene je bila ispunjena misija. Uzela sam i babure jer sam tog dana pravila punjene paprike za ručak.
U jednom delu pijace se prodaje razna hrana, roštilj, empenade, krofnice, između ostalog i evropske palačinke. Malo je čudan taj koncept da jedeš hranu na pijaci, pošto kupiš sastojke od kojih ćeš kasnije da praviš hranu. To je zato što američke pijace nemaju istu svrhu kao one u Srbiji, više su kao provod, a ne potreba. Pored hrane prodaju se razne džidža-bidže, kao i garderoba. Čak sam ušla u neki veseli autobus pretvoren u butik, i uspela sam da nađem zanimljivu majicu sa kokoškama. Ima puno tezgi gde se prodaje kafa i tu je uvek najduži red. Najlepše izgleda cveće na tezgama, kako ono u saksijama tako i ono za vazu.
Pijaca mi nije baš blizu, pa do nje idemo biciklima, ćerka i ja. Imam jednu mnogo bližu, koja radi subotom, ali je manja, i nema toliko interesantnih stvari. Na pijaci se takođe prodaje sveže meso, plodovi mora i jaja. Ovog puta nabavila sam ukusan čedar sir sa neke male farme. Prodaju se čak i domaće supe. Ima divnog peciva, kao i raznih kolača, i hlebova.
U jednom trenutku sam čula kuckanje na pisaćoj mašini, i ugledah mladića u elegantnom odelu sa kačketom na glavi koji nudi stihove i prozu. To još nikada nisam videla.
Knedle sa šljivama
Posle raznih recepata koje sam probala, što sa instant pire krompirom, ili grizom, ovaj se pokazao kao najbolji, uvek sa njim dobijem savršene knedle.
Pored recepta pogledajte i ovaj video kako da napravite knedle sa šljivama.
sastojci:
900g beli krompir, oljušten i iseckan na manje komade
2 kašike putera
Prstohvat soli
2 jajeta
400g brašna
24 komada šljiva (mekših i manjih)
za posip:
60g putera
180g hlebnih mrvica
200g šećera
1/2 – 1 kašičica cimeta
priprema:
Skuvajte iseckan krompir, i kao kad pravite pire krompir, kad je dovoljno mekan, ocedite ga, dodajte mu 2 kašike putera, prstohvat soli i izgnječite ga dobro. Kad se krompir ohladi dodajte umućena jaja i sve dobro promešajte. Zatim dodajte brašno, mešajte sve rukama dok ne dobijete ujednačeno testo, i na kraju prebacite testo na dobro posutu brašnom površinu.
Oklagijom razvucite testo dok ne dobijete pravougaonik 40 x 30 cm. Isecite ga nožem na 24 jednakih komada. U svaki komad stavite šljivu pa ga oblikujte u loptu i dobro zatvorite. Poređajte lopte na papiru za pečenje.
Zagrejte vodu u većoj šerpi, najbolje koja ima debelo dno. Do se voda hreje, u većem tiganju otopite puter na srednje jakoj temperaturi, i zatim mu dodajte hlebne mrvice, i pržite ih uz stalno mešanje dok ne dobiju zlatnu boju. Sklonite tiganj sa vatre i umešajte šećer i cimet.
Kad se voda zagrejala do ključanja, podesite vatru na srednju temperaturu, i polako ubacujte lopte od testa, ali gledajte da ne prenatrpate šerpu, kuvajte ih iz 3 puta. Kuvajte knedle 12-15 minuta, pazite da se ne zalape za dno šerpe. Kad se knedle popnu na površinu, kuvajte ih još oko 5 minuta.
Izvadite skuvane knedle propusnom kašikom, dobro ih ocedite, i položite in na prezle i valjajte ih dok ne pokrijete celu površinu, pa ih prebacite na posudu za serviranje.
Ako često kuvate pileće supe, i ne znate šta da radite sa preostalim mesom, najbolje je da spremite pileću salatu. A od nje možete da napravite fantastične sendviče. Ja ih često spremam, i volim da se igram sa raznim sastojcima, ali ova kombinacija sa crvenom paprikom i kukuruzom mi je posebno zanimljiva. Meni je to neodoljivo, možda zbog lepih boja. Već imam na blogu recept za punjene crvene paprike sa kukuruzom i sirom.
Pileća salata može da bude kremasta, ali i ne mora. Ako ne volite kremaste salate koristite preliv od limunovog soka i maslinovog ulja. A ako ih volite, dodajte joj grčki jogurt, pavlaku ili majonez. Čak i izgnječeni avokado ume da bude dobar izbor kao u ovoj salati. Ostaci pečene piletine su ukusniji, ali i kuvana je sasvim ok. Što se tiče kukuruza, najbolje da koristite skuvani. Crvena paprika može da bude sveža, ili ona pečena iz tegle (ta daje baš lep ukus). Ovakvoj salati uvek fali nešto kiselo, pa nije loše dodati joj sok od limuna, senf, ili u nekim drugim kombinacijama, iseckane kisele krastavčiće, kapar ili masline. Tu je i začinsko bilje koje uvek stavljam u ovakve salate jer ih to čini ukusnijim, a i zdravo je.
Ja najviše volim kada pileću salatu namažem na prepečeni hleb, ali možete da je jedete i samu, bez hleba.
Pileća salata sa kukuruzom i paprikama
sastojci:
300 g pilećeg mesa, skuvanog ili pečenog, iseckanog na manje komade
2 kuvana kukuruza, nožem skinuta zrna
1 sveža crvena paprika, ili ona iz tegle, sitno iseckana
120 g grčkog jogurta, ili pavlake, ili majoneza
1/2 kašike soka od limuna, ili limete
2 kašičice dižonskog senfa
So i biber prema ukusu
1 kašika, iseckanog crvenog luka
1 kašika iseckanog svežeg lišća korijandera, ili peršuna, ili bosiljka
1 kašika iseckanog vlašca
1/2 kašičice soli
1/4 kašičice mlevenog bibera
priprema:
U činiji pomešajte jogurt/pavlaku/majonez, sok od limuna/limete, senf, iseckano začinsko bilje, so i biber. Tome dodajte zrna kukuruza, iseckanu crvenu papriku, crveni luk i piletinu i to sve dobro promešajte. Dodajte još začina ako je potrebno, služite salatu namazanu uz prepečen hleb.
Oda cveću
Kada sam se nedavno vratila iz Srbije ponela sam sa sobom legendarnu knjigu Enciklopedija baštenskog bilja, koju je nekada maltene svaka kuća posedovala. To je prevedena engleska knjiga koju je priredila Meri Vlaić. Bilo mi je interesantno da vidim domaće nazive biljaka koje sam do tada znala samo pod engleskim imenima. I mnogo sam se raznežila kada sam ugledala te divne domaće nazive za cveće kao što su šeboj, zvezdan, minđušica, smilje, različak, procepak, perunika, neven, božur, georgina, dragoljub, đurđevak, ivančica (bela rada), kadifica, kukurek, ladolež, lepa kata, nezaboravak, lepi jova, hortenzija, itd. Ne znam zašto mi je to toliko prijalo, možda zato što sam počela da se prisećam cveća iz raznih dvorišta ljudi koji su mi značili. Živo je čudo kako se takvih detalja još uvek sećam.
Sad sam se prisetila, moja deca su dobila divnu knjigu pesama o cveću Dobrice Erića (Sunčeva deca), nije loše da je pročitate sa svojom decom.
Indijska begonija
Moji roditelji su uvek imali puno cveća u bašti, tako da nije čudo što sam istu ljubav usvojila. Sada sa istom strašću gajim cveće u svom dvorištu, koje je doduše mnogo manje. Skoro sam fotografisala svoje cveće pošto je sada u najboljoj formi. Uglavnom je to kućno cveće koje uvek leti izvlačim napolje, osim orhideja. Neke biljke su višegodišnje, preko zime spavaju, a onda živnu u proleće, i super je što ne moram da ih zimi uvlačim u kuću. Dosta biljki sam kupila, ali za neke sam dobila pelcere, i te biljke su mi najdraže, uvek kad ih vidim setim se osobe od koje sam je dobila. Ovog leta sam dobila pelcer za rozetlu, za koju sam prvi put čula. Istražujući o njoj saznala sam da se kod nas stavlja u slatko, recimo od belih trešanja, ili čak u kolače. Ima fantasitač miris.
Neke moje biljke doživljavam kao prijatelje jer se već dugo družim sa njima. Recimo imam jedno japansko drvo od kako sam se preselila u Ameriku, nije baš u zavidnoj formi, ali još uvek se drži. Imam čak još stariju kolekciju biljaka u Srbiji o kojoj brine moj otac. To je poveći broj kaktusa i sukulenta. Tako mi je drago kad ih vidim da su još uveku živi. Tokom poslednjeg boravka u Srbiji, jedan od impresivnijih kaktusa, biskupska kapa, je procvetao, izgleda meni u čast.
Inače, ovde su biljke postale veliki hit. Baš sam skoro brojala, u mom bliskom komšiluku ima čak pet radnji u kojima se prodaje sobno cveće. Definitnivno dosta prozora je načičkano njima, a i ispred kuća ima dosta saksija sa cvećem. To veoma lepo izgleda. Zaista cenim kada ljudi vole i gaje cveće, tako šire lepotu. Pogledajte samo boje, oblike lišća, šare i teksture biljaka na fotografijama, kako da čovek ne bude očaran?
