Što se tiče pročitanih knjiga prošla godina je bila jedna od boljih. Možda zato što sam izabrala da čitam stare klasike. Za razliku od prethodne godine kada sam uglavnom čitala literaturu iz 19. veka, ovog puta sam se držala knjiga iz prve polovine 20. veka. Prvi put sam dosta knjiga čitala po drugi put, što inače izbegavam, jer mi se često desi da mi to pokvari nekadašnji dobar utisak, ali bar sam ih ovog puta čitala na engleskom jeziku. Ova lista je pažljivo birana, puno pročitanih knjiga se nije našlo na njoj, tu su uspele da se nađu samo knjige koje su ostavile na mene najjači utisak, i kojima se često vraćam u mislima. Čitajući ove knjige saznaćete toliko toga o ljudskoj priorodi, otkrićete nešto novo o sebi i drugima, a možda će vam to pomoći da dobijete novu perspektivu i da, što da ne, otkrijete smisao života. Da, nekada je kvalitetna literatura imala tu funkciju, da na suptilan i slikovit način prenese korisne životne lekcije. Danas to možete naći u bezbrojnim knjigama i podkastima iz psihologije, koji prepakuju nekadašnju mudrost i serviraju je ljudima koji nisu čitali dobre knjige onda kad je bilo pravo vreme za to.

Milan Kundera

Ne znam šta me je motivisalo da izaberam njegova dela, ali kad sam počela da ih čitam nisam mogla da prestanem. To je zato što je Kundera izuzetan pripovedač. Zapleti njegovih priča su uvrnuti i zanimljivi, i uz to stil mu je tako jednostavan i razumljiv, pun vrcave duhovitosti i ironije. I na kraju, Kundera je izuzetan poznavalac ljudske prirode. Teme njegovih dela su najčešće vezane za muško-ženske odnose, ali njegov pristup je veoma osvežavajuć, mnogo realniji i prirodniji od današnjeg narativa.

Smešne ljubavi (Laughable Loves)

To je zbirka ljubavnih priča od kojih se ne zna koja je zanimljivija, duhovitija i tragičnija, tačno bi se moglo od svake napraviti film. Neko bi čak primetio da priče imaju duh filmova praške škole. Ova knjiga je bio moj predlog za čitanje za moj klub knjige; pokušavam da malo otvorim horizonte njegovim članicama predlažući dela koja ne pripadaju savremenoj popularnoj američkoj beletristici, o kojoj nemam lepo mišljenje. I posle peatnast godina kako sam član tog kluba moj trud je i dalje uzaludan. Ostale članice su bile šokirane knjigom, rekle su da je Kundera jedan mizogen pisac, na šta sam im ja uzvratila da je to nemoguće jer njegovi muški likovi ne mrze već previše vole žene. Takođe, Česi imaju drugačiju kulturu od Amerikanaca, dosta liberalniju, sama sam se uverili u to živeći kratko vreme tamo, što je potvrdila još jedna članica koja je takođe živela u Češkoj. Tu su se odmah ućutale, jer one vole da vide sebe kao kosmopolite, osobe koje prihvataju i razmeju stance i njihove drugačije kulture, to je ovde jedan od signala visokog statusa, iako često to razumevanje nemaju za svoje nešto različite zemljake.

Nepodnošljiva lakoća postojanja (The Unbearable Lightness Of Being)

Ovo je Kunderino najpoznatije delo, čak je i film snimljen po njemu sa Denijel Dej Luisom i Žilijet Binoš. Iako je roman u pitanju mene ova knjiga više podseća na zbirku pripovedaka. To je višeslojno delo, bavi se kompleksnim temama, posebno traženjem smisla života u totalitarnom sistemu. U neku ruku to je i filozofsko delo. Ima dosta tragikomačnih elemenata, iako romanom preovladava melanholično raspoložnje. Nijedan lik nije posebno dopadljiv, ali priča je vrlo interesantna i drži pažnju.

Knjiga smeha i zaborava (The Book Of Laughter And Forgetting)

Kao i prvopomenuta zbirka priča i ova ima slične teme, ali ne toliko lagan ton. Totalitarni režim je jedan od glavnih tema, a ima i dosta autobiografskih detalja. Komunistički režimi u Istočnom bloku su se bitno razlikovali od onog našeg u Jugoslaviji. Posle čitanja ove knjige bilo mi je jasno odakle mržnja bivših socijalističkih zemalja prema Rusima i zašto su sa takom lakoćom odbacili kumunizam. Osećaj dubokog poniženja proizveo je prezir prema režimu, i smeh i šala je bio jedan od načina borbe. Priče su takođe uvrnute, i ne znate gde će vas odvesti.

Vladimir Nabokov

Ada (Ada, or Ardor)

Ova knjiga je još skandaloznija od romana Lolita, ne znam samo kako je prošla ispod radara. Tokom čitanja često sam se pitala kako je Nabokov uspeo da savlada engleski jezik do savršenstva, i kako li tek zvuči na ruskom, njegovom maternjem jeziku. U pitanju je ljubavni roman, ali daleko je to od tipične ljubavne priče. Svašta je on pokušao da ugura u ovaj roman poigravajući se raznim žanrovima i temama, i, kao da to nije dovoljno nego je uveo mnoštvo dijaloga na ruskom i francuskom jeziku. Ima i potpuno suvišnih stvari, ali Nabokov je takav pisac da šta god da napiše, sjajno zvuči, i ne može da vam dosadi. Doduše njegov roman (Pale Fire) je bio preveliki trip za mene. Ovo definitivno nije knjiga za svakoga, i može lako da vam se desi da se potpuno izgubite u kompleksnoj i vijugavoj naraciji.

Ernest Hemingvej

Sunce se ponovo rađa (The Sun Also Rises)

Meni je mama na kraju prve godine gimnazije poklonila komplet Hemingvejovih dela, baš kao na slici, i tokom raspusta sam ih sve pročitala. Obožavala sam taj komplet. Posle dugo vremena mi je palo na pamet da se ponovo vratim Hemingveju, ali ovog puta da čitam njegova dela u originalu. Ovo je njegovo prvo delo, i rekla bih da nije tako kvalitetno kao kasnije knjige. Ipak, priča je vrlo uzbudljiva, posebno deo koji opisuje čudesni festival u Pamploni. Čitala sam ovaj roman dok sam bila na proputovanju po Francuskoj, planski, jer se deo priče dešava u Parizu. Na kraju sam poželela da nastavim južno, u Španiju, da posetim mesta opisana u knjizi, i onda sam shvatila da to podrazumeva i putovanje kroz vreme, što je ipak nemoguće. Ono što mi se nije svidelo u romanu je to da se neki likovi čudno ponašaju pa deluju neuverljivo, ali valjda je to deo vajba posleratne “izgubljene generacije”, i dijalozi su često naporni.

Pripovetke

Hemingvej je pored romana pisao dosta priča koje nisam imala priliku ranije da čitam. I u njima se posebno oseća kvalitet njegovog pisanja. To je neposredan, sirov, ogoljen i autentičan stil bez ikakve nepotrebne sentimentalnosti. On ne osuđuje svoje likove, ne morališe, samo piše onako kako jeste. Eto, to fali savremenoj literaturi, zato joj se niko neće vraćati. Zamislite na kakva prijem bi danas naišla njegova priča Kratki, srećni život Fransisa Makomera? Takođe je zanimljivo što se priče dešavaju na vrlo različitim geografskim lokacijama, tamo gde je pisac boravio na svojim brojnim putovanjima. Nije loše podsetiti se da je Hemingvej u svoje vreme bio najpoznatiji svetski influenser.

Džon Stajnbek

Zima našeg nezadovoljstva (The Winter Of Our Discontent)

Džon Stajnbek je još jedan odličan američki pisac. Nije više toliko popularan, verovatno zato što se bavio temama koje danas nisu posebno aktuelne, recimo zaštita radnika i njihova prava; bio je levičar starog kova. Retko kad propušta u svojim knjigama da pokaže ogroman prezir prema bogatima, i moram da priznam da to ume da zasmeta, taj ideološki deo. Pored toga, njegovo pisanje je vrlo inteligentno, uverljivo i on sjajno barata rečima. Radnja ovog romana, koji mu je doneo Nobelovu nagradu, je smeštena u malom američkom gradu početkom 60-ih godina prošlog veka. Glavni junak u želji da povrati izgubljeno bogatstvo i visoki status koje su stekli njegovi preci kroz nekoliko generacija, odlučuje da pogazi sva svoja moralna načela. Verovatno je namera pisca bila da kroz ovu priču opiše stanje tadašnjeg američkog društva, koje pod uticajem konzumerizma, materijalizma i popularne kulture, lako postaje korumpirano.

Plodovi gneva (The Grapes Of Wrath)

Ovo knjiga je nekada bila obavezna lektira u američkim školama, sada radije čitaju njegovu drugu knjigu Of Mice and Man, pošto je mnogo kraća, ko će da natera decu danas da čitaju debele knjige. Roman prati višegeneracijsku porodicu koja je morala da napusti svoju farmu zbog suše i prašine (Dust Bowl) koja je uništila njihove useve u Oklahomi. Uputili su se ka Kaliforniji u potrazi za boljim životom. Celim putem su ih pratile razne nedaće, i u Kaliforniji nisu našli očekivani spas. Teška je knjiga, nije da nije, ali je u isto vreme i svedočanstvo o nenuištivosti ljudskog duha.

Jukio Mišima

Zlatni paviljon (The Temple Of The Golden Pavilion)

Japanski pisac, Mišima, je bio osoba fascinantnog karaktera. Pogledajte stare videe o njemu i otkrićete vrlo neobične detalje. Ovo je prvi njegov roman koji sam pročitala, i sigurno neće biti poslednji. Mišima je brilijantan pisac, dubok, mračan, analitičan, ništa ne propušta, svaki detalj je bitan. Iako se puno toga ne dešava u romanu, tu je sveprisutna napeta i mučna atmosfera koja nagoveštava neku katastrofu. I na kraju se dešava nešto veliko, ali sa neočekivanim obrtom. Glavni junak, inače antiheroj, je sve vreme opsednut Zlatnim paviljonom, hramom koji se nalazi u Kjotou, i ma koliko god ga privlačila lepota te građevine, on oseća da ona ima poguban uticaj po njega. Roman je pisan po stvarnom događaju.

Somerset Mom

Ljudski okovi (Of Human Bondage)

Kao i njegov roman Oštrica brijača, i ovaj je odličan, i verovatno još poznatiji. Prati odrastanje jednog senzibilnog mladića koji se susretao sa raznim poteškoćama u životu. Ima u romanu dosta autobiografskih elemenata. Najveća nedaća koja mu se desila je to što je bio opsesivno zaljubljen u ženu vrlo lošeg karaktera. U jednom od brojnih filmova snimljenih po ovom romana taj lik je tumačila Bet Dejvis, koja se specijalizovala za takvu vrstu uloga.

Anton Čehov

Pripovetke

Ah, kako su mi ove zime Čehovljeve priče lepo legle! Još kako sam doživela veći sneg, najpre u Srbiji, pa u Americi, osećala sam se kao sam upala u neke od njih. Da ne pominjem odlazak u rusku crkvu na Badnje veče i zakusku posle službe. Inače, u pitanju je američko izdanje u kojem se nalazi izbor od 52 priča (prevod Richard Pevear i Larissa Volokhonsky). Neke od priča su satirične, neke tragične, neke lagane i neke teške. Iako pisane pre skoro 150 godina i dalje mogu lako da se povežem sa likovima, i neki me čak veoma podsećaju na ljude koje poznajem. Iako su pričke kratke, u nekima ima toliko drame da bi mogle bez problema da posluže kao predložak za film. Moje omiljene su Kaštanka, Poljubac, Putnik prve klase, Šala i Princeza.

Kamil Palja

Seksualne persone

Ovo je jedini predlog koji ne pripada beletristici. I kad bolje razmislim možda je bolje da nju predstavim neki drugi put. Ako ste ljubitelj i poznavalac umetnosti, istorije, filozofije, mitova i sličnog, ovo je savršeno štivo za čitanje. Ja inače obožavam Kamilu Palja, ona je fascinatna osoba, verovatno jedna od najinteresantnijih ženskih intelektualaca u Americi. Kao prava carica slabo je prisutna u medijima, može joj se; ne znam da li se bilo gde pojavljivala posle onog čuvenog intervjua sa Džordanom Pitersonom. Ova knjiga se sporo čita jer je prepuna detalja, ali je neverovatno izbudljiva i tera vas na duboko razmišljanje i reevaluaciju vaše predstave o civilizaciji, umetnosti, muško-ženskim odnosima, kulturi, itd.